Вести

Поштене плате у Европи данас су неопходне

Иницијатива Европске комисије о поштеним минималним платама потребна је за санирање штете коју су узроковале економске политике ЕУ након економске кризе 2008. и решавање ефеката кризе изазване вирусом корона, каже се у саопштењу Европске конфедерације синдиката (ЕКС) на дан када је Комисија започела своје друго саветовање о минималним платама.

„Многи радни људи нису преболели ефекте штедње плата из претходне кризе а већ их је задесила, ова нова још гора криза“, рекла је Естер Линч, заменица генералног секретара ЕКС-а.

Кад се кандидовала за изборе, председница Европске комисије, Урсула фон дер Лајен обећала је да ће сваком раднику у ЕУ бити исплаћена поштена минимална плата. Документ о консултацијама објављен недавно представља корак напред. Он препознаје потребу да се обезбеди да радници могу да преговарају о праведној плати јачањем колективног преговарања заједно са мерама које могу повећати законом прописане минималне плате како то захтева ЕКС. Истовремено, још увек није јасно на који начин Комисија намерава да постигне ове циљеве.

„И даље ћемо се залагати за јасно опредељење Европске комисије да државе чланице повисе законом прописане минималне плате на ниво „животних зарада“. То значи ниво који је најмање 60% средње просечне зараде и који је такође адекватан за потрошачку корпу, договорену на националном нивоу са синдикатима и послодавцима.“

Такође, морају да предузму истинске мере за подршку преговарању о платама између синдиката и послодаваца, јер су колективно преговаране плате једини начин да се минималне и све остале плате очувају у целој ЕУ. Један од начина да се то постигне биће одбијање повраћаја новца, уговора о јавним набавкама и другог јавног новца послодавцима који одбијају преговоре са синдикатом. Кључни недостајући састојак је како смањити неједнакост плата у Европи, јер се не може дозволити наставак разлике у платама на релацији исток – запад.

Откако је пандемија вируса короне погодила Европу:

• Скоро 40% радника у ЕУ кажу да су лошији услови него пре кризе, а преко 40% то мисли у 13 држава чланица (Италија, Шпанија, Пољска, Румунија, Португалија, Хрватска, Бугарска, Словенија, Словачка, Грчка, Мађарска , Кипар и Малта).
• Нешто мање од 50% радника каже да им се радно време смањило од почетка кризе, а преко 50% то мисли у 10 држава чланица (Италија, Шпанија, Француска, Пољска, Румунија, Хрватска, Бугарска, Грчка, Кипар и Малта).
• Истраживања показују да је између 2011. и 2018. Европска комисија дала 50 „препорука за поједине земље“ о сузбијању раста плата и 38 о смањењу сигурности посла и права преговарања радника, што је заиста разочаравајуће.

„Овде се ради о исправљању грешака из прошлости“, рекла је Линчова, „и осигурању да се оне не понове након данашње кризе. Амбициозна и смела иницијатива Европске комисије потребна је још више након вируса корона да испуни своја обећања о фер минималним платама и да подстакне колективно преговарање. Данашња најава даје наду да крећемо у добром правцу, али треба још много рада и јасноће.“

ДИСЦИПЛИНЕ И KAЗНE: Крај пута ЕУ Пакта за стабилност и раст

Зелена и социјална будућност значи да Пакт за стабилност и раст мора да нестане

Наручио сам овај извештај да бих испитао тачне начине на који је Пакт за стабилност и раст Европске уније нанео штету државaма и економији Европе, и шта можемо учинити да то променимо. Предстојећа ревизија Пакта пружа прилику да се широм ЕУ захтева укидање оквира штедње који се показао да штетно делује на климу, економски опоравак Заједнице, радна места и јавне службе.

У тренутку када климатске промене представљају егзистенцијалну опасност за планету, и будућност саме људске цивилизације, морамо радикално трансформисати своју економију и друштва. Овај историјски задатак не може се препустити „тржишним механизмима“. Таква трансформација захтева велики, координисани и одрживи напор за јавна улагања.

Одржавање пропалог Пакта за стабилност и раст (ПСР) у овом контексту значи неуспех који је чак и пре нас почео. У тренутном контексту - дуготрајне стагнације и ниског раста, ултра-ниска каматна стопа, брза дигитализација, растућа социјална неједнакост и очајничка потреба за масовним јавним улагањима у климатску транзицију - постављају озбиљна ограничења.
Могућности задуживања и трошења влада ЕУ нису ништа апсурдно. Правила Плана заснивају се на застарелим условима, конзервативној идеологији и дубоко промашеној економији. У монетарној унији постоји много ефеката преливања једне економије на друге. Криза државног дуга је једна - али ПСР очигледно није успео у спречавању овога. Велики трговински суфицит, какав је онај у Немачкој дуги низ година, је још један такав ефекат преливања.

Кључно је схватити да је ПСР и његов оквир направио огроман допринос повећању неједнакости у ЕУ. Комисија у свакој прилици агресивно захтева политике штедње. Процес европског семестра открива јединствени фокус Комисије - напад на плате, смањење права радника, повећање година старости за одлазак у пензију и приватизацију јавних услуга. Стога, поздрављам широку јавну расправу о будућности и стабилности.

Овде се поставља питање: да ли је непромишљена јавна потрошња проузроковала кризу државног дуга? Прецизан сценарио који је ПСР требало да спречи - заразу ширења кризе државног дуга унутар економске и монетарне уније - одвијала се после глобалне финансијске кризе. Једно од оправдања које стоји иза ПСР-а да ли су државе чланице захтевале да се уведе строга буџетска дисциплина од стране ЕУ институција, јер дисциплина коју намеће тржиште можда није довољно брза.

Готово је универзално признато да Пакт за стабилност и раст (ПСР) није успео да осигура ни економску стабилност ни раст. Европска унија (ЕУ) од свог увођења 1997. године деловала је на заустављање раста, а што је продубила и продужила двострука рецесија у ЕУ. Строга фискална правила делују као директна препрека опоравку економског раста на нивоима пре кризе, и они доприносе сталном успореном расту у ЕУ. Док је ПСР лабављен због политичког противљења правилима из моћне државе чланице у 2005. години, после кризних реформи из 2011. и 2013. (два пакета мера и Фискални споразум) драматично је повећана моћ Европске комисије на буџетске одлуке држава чланица. Ове промене су ојачале фискална правила али су ослабила демократски процес доношења одлука.

Пакт за стабилност - ПСР и Конвенција из Мастрихта (1992.), критеријуми на којима је заснован, одражавају доминантну економску идеологију 1990-их, као и опште економске услове који су преовладавали у то време. Нумерички плафони Пакта стабилности и раста - које чланице ЕУ морају да задрже свој буџетски дефицит испод 3 процента БДП-а и јавни дуг према Коефицијентима БДП-а испод 60 процената - можда су се заснивали на превладавајућим стандардима ЕУ из 1997. године, али ниједан праг нема ниједан економски добар основ.

Фискална правила промовишу трансфер богатства из рада до капитала. Фискална политика један је од најважнијих начина на који држава врши прерасподелу богатства и садрже или смањују неједнакост у дохотку и богатству. Ограничења наметнута од ПСР-а имају директно ограничену способност држава да редистрибуирају богатство. Док су учињени потези да се изузму одређени облици улагања из правила (тј. национални доприноси за Европски фонд за стратешке инвестиционе пројекте) на основу тога што ће такве инвестиције генерисати раст БДП-а, директан пренос ресурса путем расхода на социјални програм и јавне услуге угрожавају ПСР.

ПСР активно промовише пренос богатства са радне снаге на капитал, а процес који се интензивирао кроз макроекономску неравнотежу. Специфичне мере политике које захтева Комисија је да се усредсреде на ограничавање раста плата; повећање прага старости за одлазак у пензију; приватизацију предузећа у државном власништву и здравства; промовисање дужег радног времена; смањење сигурности посла; резање средстава за социјалне услуге.

Анализа препорука специфичних за земљу у оквиру Пакта за социјални развој и Поступак макроекономске неравнотеже од 2011. године такође то утврђује
доследним захтевима за смањењем јавне потрошње. Предмет напада Комисије су посебно - пензије, здравствена заштита, раст плата, сигурност посла и накнаде за незапослене.

Погрешна идеологија ПСР-а и методологија

Архитекти евра били су свесни многих ефеката „преливања“ , где неравнотеже у једној економији утичу на друге у монетарној унији. Међутим, институције ЕУ фокусирале су се на јединствен начин унутрашње девалвације и смањење „ригидности плата“. Дефлациони утицај државе или држава које имају вишак на текућим рачунима је у великој мери
игнорисан. Економско оправдање за политике штедње Европске уније пре и после кризетемељи се на рубу теорије о „експанзијској штедњи“ која је постојала.

Рачун структуралног дефицита (дискрециона потрошња по држави минус циклични фактори) који се користи да се утврди да ли је држава кршила циљ од 3 одсто дефицита је веома споран. Чињеница да је структурни дефицит „неприметан“ довео је до бизарних ситуација попут поступка против „претераног дефицита“ који је Комисија отворила против Италије 2018. године из страха да ће италијанска економија бити у ризику од прегревања.

Питање јавног дуга

Просечни обим јавног дуга и БДП-а у ЕУ се проширио са од око 65 - 70 процената у 1997. години до 80,4% у 2018. Дуг еврозоне је био мањи од просека ЕУ у 1997, али тај тренд је сада преокренут. Јавни дуг еврозоне досегао је максимум на 93,0 процената у 2014. и пао на 86,1% у 2018. години. Јавни дуг није сам по себи „добар“ или „лош“. Литература која то тврди када се достигне одређени праг јавног дуга (90-100 процената) БДП-а), стопа раста БДП-а ће се смањити, није уверљива и спорна. Ниво дуга није толико битан уколико је држава у стању да настави да сервисира свој дуг. У тренутном контексту ултра-ниске каматне стопе, позајмљивање је мало или мало кошта.

Прецизан сценарио који је ПСР требало да спречи – заразно ширење кризе државног дуга унутар економске и монетарне уније - одвијао се после глобалне финансијске кризе. Кључни фактори који стоје иза пораста нивоа јавног дуга на „периферији“ земаља чланица после 2008. биле су: (1) политике институција ЕУ и држава чланица у организовању координираног спашавања финансијског сектора, ; (2) деловање Европске централне банке (ЕЦБ) ако то не ураде интервенисано је да се на дуже време омогући временско раздобље кредитно угроженим државама, због чега су трошкови тржишног позајмљивања тих држава порасли; и (3) програми штедње које је наметнула Тројка.

Истовремено, са ограничавањем јавних инвестиција и издатака, ЕУ олакшава огромне нивое избегавања пореза од стране мултинационалних корпорација које даље ускраћују приступ влада неопходним приходима. Систем, при чему поједине државе чланице ЕУ од којих је неколико међународно признатих као уточишта, дозволио је вето на предлоге ефикасних акција у борби против избегавања пореза и омогућава ову ситуацију.

Политизовано спровођење фискалних правила

Скоро све државе чланице ЕУ су у одређеном тренутку прекршиле правила током велике рецесије само Луксембург није прешао три процента БДП-а као мерило дефицита. Само су Естонија и Шведска избегле прекомерно задуживање.
Примери великих сукоба између држава чланица, као и сукоба са Комисијом у вези са применом поступка прекомерног дефицита у оквиру ПСР-а демонстрирају произвољну, пристрасну и високо политизовану примену правила у пракси. Моћни и сагласни су награђени, док су слабије државе чланице и неусаглашени кажњени. Овде се користе случајеви Немачке, Француске, Шпаније, Португалије и Италије, који указују на несклад у примени правила. Нескладан, пристрасан и тајнствен процес доношења одлука у оквиру ПСР-а је можда најсјајнији симбол демократског дефицита ЕУ, значајно нарушавајући поверење јавности у ЕУ.

Је ли непромишљена јавна потрошња проузроковала кризу државног дуга?
Институције ЕУ као што су Европска централна банка, Европски суд и ревизори и Европски фискални одбор и међународне институције укључујући Међународни монетарни фонд (ММФ) и Организацију за економску сарадњу и развој (OECD), удружено су деловале на доношење појединих, често погрешних одлука. Предстојећи преглед и анализа
ПСР-а од стране Комисије која ће се одржавати током 2020. године је важна прилика да се поставе политички захтеви у вези са фискалним правилима.

У пракси се показало да ПСР постиже супротне ефекте за које тврди има за циљ. Економски здрав разум смањује вољу државне потрошње има ефекат и узрокује да се економија смањи. Када се национални приход смањује, потрошња на накнаде за незапослене мора да расте, и
ситуација се погоршава. Управо се то догодило након рецесије у Грчкој, Ирској, Шпанији и Португалији. Скоро цела ЕУ, државе чланице су кршиле правила у неком тренутку, тако да овај извештај открива да су фискална правила играла кључну улогу у продужењу и
продубљивању економске кризе у ЕУ и дала дугорочан допринос продужењу стагнације и успоравању ионако спорог економског раста. Док су САД имале БДП скоро 10 процената више у 2015. у односу на 2007., БДП еврозоне је порастао за само 0,6 одсто за исти период. Амерички БДП по глави становника (показатељ који се обично користи као мерило животног стандарда) повећан за више од 3 процента у односу на 2007.- 2015., док је током истог периода у еврозони заправо опао за 1,8 проценат. Како је животни стандард опадао - поражавајући у кризи у земљама ЕУ, а посебно у Грчкој - неједнакост у приходима такође је порасла драстично.

Програми структурног прилагођавања које намеће Међународни монетарни фонд (ММФ) из 1970-1990 у Латинској Америци, Азији и у Африци се често описују као да су ови континенти „изгубили деценију“ или „изгубљене деценије“. Европа је изгубила деценију, али постоји опасност да може изгубити још неколико због наметнутих ограничења раста. ПСР је од свог настанка назван мноштвом имена - „Пакт нестабилности“, „Пакт о глупости“, „Пакт о самоубиству“ и још много тога. 2002. године председник Европске комисије, Романо Проди изјавио је да је Пакт био „глуп“, док је француски комесар за трговину Паскал Лами назвао
да је то „сирово и средњовековно“.

Економисти су га нашироко критиковали, државе чланице и међународне институције, посебно након глобалне финансијске кризе и европске кризе државног дуга. Ова
критика је сада достигла невиђени ниво и може се сажети на следећи начин: ПСР није успео да ограничи или смањи јавни дуг у ЕУ; примена правила је пристрасна и политизована; примена Пакта имала је негативан утицај на БДП раст; циљеви дуга и дефицита су произвољни и економски неосновани; буџети држава чланица законски су национална надлежност; правила и прорачуни који се користе су превише сложени.

Све ове критике су валидне, у ствари тачне и добро документоване. Овај
извештај испитује еволуцију и деловање Пакта од његовог настанка, укључујући испитивање пропуста у економској идеологији и методологији на којој се заснивају правила. Анализира се обим и узроци јавног дуга у ЕУ. Такође се истиче изразито исполитизовано спровођење закона од у примени ПРС-а.

Међутим, овај Извештај додатно превазилази уобичајене критике испитујући улогу ПСР-а у интензивирању преноса богатства са радне снаге до капитала у ЕУ, посебно од светске финансијске кризе. Испитује тачне начине на које ПСР постиже овај трансфер испитивањем
садржаја препорука за поједине земље на основу Пакта стабилности и раста

Поступак макроекономске неравнотеже

Такође се дубински испитује корозивни утицај ПСР-а и његовог оквира за онемогућавање демократије у ЕУ, као и последице тога. Унутар се одвија широка и непрекидна дискусија. Кругови економских и јавних политика у ЕУ расправљају о будућности ПСР-а.
Комисија је 5. фебруара објавила саопштење у вези са предлогом за промену фискалних правила као дела заказане ревизије, такозване законске измене и допуне ПСР-а.
Међу најчешћим предлозима измена и допуна ПРС-а су:

• Квалификоване „зелене“ инвестиције треба изузети из обрачуна дефицита;
• Требало би да постоји „златно правило“ за изузеће продуктивних јавних инвестиција из обрачуна дефицита;
• Требало би ревидирати горњу горњу границу дуга и дефицита;
• Треба користити само однос дуга према БДП-у;
• Правила треба генерално поједноставити.

На институционалном нивоу, значајно је да је Европски парламент, Одбор за економска и монетарна питања гласао у новембру 2018. за избацивање укључивања међувладиног Фискалног споразума. Још је значајнија назнака од стране Комисије коју је предводила Урсула фон дер Лајен као део предстојећег ревизије ПСР-а, да квалификоване „зелене“ инвестиције могу бити искључене из правила.

Међутим, овај извештај закључује да, због драматичних ограничења
наметнутих од стране ПСР-а за потребну брзу климатску транзицију, економски раст, прерасподелу богатства и демократско одлучивање предложене реформе, које су горе наведене на списку недовољне. Наравно, децентрализација фискалних овлашћења на национални ниво неће сама по себи бити довољна да се реше проблеми преласка на друштво без угљеника или економске стагнације. Али оно што је сигурно је да ће решење
проблема бити немогуће у оквиру правила ПРС-а.

1997. године камате су биле приближно 5 процената за дугорочно задуживање од стране европских влада. Просечан однос јавног дуга и БДП-а у ЕУ износио је између 65 и 70 процената БДП-а, док је средњи јавни дуг међу 11 почетних чланица еврозоне био око 60 процената БДП-а. Прогнозирана стопа раста БДП-а износила је 3 процента на годишњем нивоу, док је прогноза инфлације била 2 процента. У складу са овим економским условима, одржаван однос јавног дуга и БДП-а од или испод 60 процената би био потребан да владе држе буџетски дефицит ограничен на 3 процента БДП-а. Пакет јавних политика како је првобитно донет 1997. године укључује санкције за државе чланице уколико је пробијено ограничење дефицита од 3 процента.

Након пада система 2002. године, земље чланице биле су приморане, према правилима о дефициту да учествују у смањењу трошкова који су, предвидиво, имали проциклични, контракционалан утицај на економију. Француска и Немачка су више пута одбијале да ограниче своју потрошњу на ПСР правила између 2001. и 2005., без казнених последица, јер су биле у питању моћне државе. Ово противљење Комисији довело је до могућег слабљења ПСР-а кроз амандмане у 2005. години и додавање проблематичних мера „структуралног дефицита“.

Искоришћавање кризе за пооштравање правила

Од глобалне финансијске кризе у периоду 2007-2008., дошло је до подстицаја имплементације строге буџетске контроле која је све чвршћа у структури ЕУ, у оквиру економског управљања - стварањем нових механизама за истраживање и структурно реформисање економије земаља чланица, а где се врши истраживање и контролише потрошња, опорезивање и позајмљивање.

Три су главна кретања од кризе. Увођење Six-Pack-a 2011, након чега је усвојен Пакет са две врсте у 2013. (важи само за чланице еврозоне), и потписивање међувладиног уговора познатог као Фискални споразум који је, такође у 2013. години значајно ојачао моћ Комисије и Савета. Уведена је обавеза чувања, тзв. „структурни дефицит“ (дискреционо трошење држава чланица одвојено од аутоматских стабилизатора) близу нуле. Постављени су лимити структурног дефицита од стране Комисије за сваку земљу и не може бити већа од 0,5
процената БДП-а за државе са обимом дуга и БДП-а већим од 60 процената и не сме прелазити један проценат БДП-а за државе унутар нивоа дуга.

Six-Pack такође уводи новчане казне према државама чланицама због пропуста, захтевајући да се смањи њихов однос дуга изнад 60 процената БДП-а за најмање 5 процената
применом раније важећег поступка претераног дефицита. Забрањено је да јавни расходи расту брже од средњорочног потенцијалног раста БДП-а, осим ако није адекватан
повећавању прихода. Такође је увео нови макроекономски алат надзора процедура макроекономске неравнотеже, чији је циљ идентификација ширих распона макроекономских биланса него само дуг и примена сличне превентивне и корективне процедуре за борбу против ових.

Значајно је да је Six-Pack увео обрнуто гласање квалификованом већином у Савету, што значи да се новчане казне у складу са поступком прекомерног дефицита
сматрају усвојеним, осим ако квалификована већина држава чланица не гласа против овога. Two-Pack (2013) је увео нове „појачане мере надзора“ за чланице еврозоне који су изложени буџетским ризицима и који су обавезали еврозону, чланови ће Комисији доставити нацрте годишњих буџетских планова, као и успоставити независна фискална тела на националном нивоу. За државе чланице које примају финансијску помоћ од Европе, а на основу механизма стабилности, могу очекивати очекивати редовне посете Комисије и EЦБ.

Фискални споразум (2013), који су потписале све државе чланице ЕУ изузев Чешке и Хрватске (бивша држава чланица, Велика Британија такође га није потписала), садржи правило да су чланови који прелазе ограничење дужни да смање ниво свог дуга изнад 60 процената у просеку на најмање 5 процената годишње.

Правило структурног дефицита - које се назива „уравнотежено буџетско правило“ - мора да буде уграђено у национални закон држава потписница у оквиру Фискалног споразума.
Компактан је и има за циљ да ограничи структурни дефицит близу нуле. Текстом Уговора се наводи да се Уговор мора уградити у право ЕУ. Комисија је дала законодавни предлог да се то постигне. Међутим, Европски парламент изгласао је у новембру 2018. одбацивање укључивања фискалног споразума у законодавство ЕУ. (Комисија је навела да намерава да поново уведе овај законодавни предлог 2020.)

У јануару 2015. године Комисија је објавила саопштење, Смернице о фискалним правилима, које је назвала, „На најбољи начин користити флексибилност унутар постојећих правила Пакта за стабилност и раст”. Заправо „смернице“ су у правила довеле неколико нових карактеристика, али Комисија је прогласила непотребним пролазак кроз законодавне
процедуре како би се започело са применом новог система. Конкретно, промене су укључивале дозволу државама чланицама за превентивни корак ПСР-а да изузме прорачуне дефицита.

Процес европског семестра

Европски семестар је годишњи програм координисаних економских политика широм ЕУ, коју је Комисија увела 2015. У суштини има за циљ да буџет држава чланица буде подвргнут контроли, изменама и одобрењу од Комисије и Савета пре финалног плана буџета и коначног стављања на гласање у националном парламенту.

Политичка пристраност и недоследност

Већ смо споменули случај Немачке и Француске које су кршиле правила а без икаквих последица. Слично се догодило и када су у 2016. години Шпанија и Португалија суочене са процедурама прекомерног дефицита. Дефицит Шпаније је у 2015. износио 5,1 посто БДП-а, а Португалије 4,4 посто. Међутим, Комисија је одлучила да препоручи Савету да откаже
планирану новчану казну до 0,2% БДП-а држава чланица. Медији преносе да је тадашњи немачки министар финансија, Волфганг Шојбле лобирао код осталих министара финансија да пристану на отказ новчане казне, јер је желео да подржи своје изборне шансе
код конзервативног шпанског савезника, тадашњег председника Мариана Рахојо. А раније те
године, изјавио је председник Комисије Жан-Клод Јункер да Француска не треба да се суочи са поступком прекомерног дефицита, „јер јесте Француска“.

 

Још један пример отворене политизације примене правила се десио у периоду 2018.-2019. у сукобу између италијанске владе и Комисије. Када је италијанска влада  представила свој нацрт буџета за овај период укључујући дефицит од 2,4 посто, Комисија је одбила и претила да ће спровести поступак прекомерног дефицита према ПСР-у.  Предложени дефицит није ни прешао границу од 3 процента ПСР-а. Али користећи сумњиву математику за мерење структуралног дефицита - Комисија је тврдила
да би италијанска економија у рецесији, била изложена ризику од прегревања ако достигне фискални дефицит од 2,4 %. Када је француски председник Емануел Макрон најавио 10 милијарди евра додатну потрошњу у децембру 2018. за ублажавање протеста, узимање француског пројектованог дефицита за 2019. годину до 3,4 процента, економисти ЕУ подигли су палчеве. „Поређење са Италијом је примамљиво, али погрешно“, рекли су. „Ситуације су потпуно различите. Европска комисија прати  мониторинг италијанског дуга неколико година; то никад нисмо урадили за Француску.“

Да ли је непромишљена јавна потрошња проузроковала кризу државног дуга? У стварности, ниво јавног дуга у кризно погођеним земљама, са изузетком Грчке, пре глобалне финансијске кризе углавном је био низак, док су Ирска и Шпанија имале буџетске суфиците. Крајем 2007. године у еврозони однос дуга према БДП-у био је 66,6 одсто, а у ЕУ27 58,7 одсто. Дефицит ЕУ је био 0,6% БДП-а у 2007. Током истог периода, приватни дуг и финансијски дуг су били баланасирани. До 2009. године однос јавног дуга и БДП-а износио је 78,7 процената у еврозони и 73,6 процената у ЕУ27, док је дефицит достигао 6,3% БДП-а у еврозони и 6,8% у ЕУ27.

Премија на ризик на каматне стопе

Иако постоји јединствена каматна стопа у еврозони коју је утврдила ЕЦБ, владе које се виде као способне да спасу своје банке, њихове банке ће имати користи од нижих камата. Слабије земље и њихове компаније морају плаћати већу каматну стопу. За време кризе, капитал бежи
банкама „сигурних“ земаља. Од 2008. капитал је текао из сиромашних земљама до богатих - не само у еврозони, већ широм света - са великим делом глобалног капитала који бежи у САД. У еврозони, тренд је био за бег капитала од банака периферије до језгра, посебно ка Немачкој. „Девизна“ природа евра - чињеница да државе нису могле створити новац који су позајмљивале - значило је потврду уверења инвеститора у годинама након стварања заједничке валуте. Од 2007.-2009. распони између државних обвезница у Грчкој и државних обвезница у Немачкој (бундови) су десет пута порасли на 2,8 процентних поена, а тржиште доноси пресуду о кредитној способности дефицита земаља еврозоне.

Ово се поново повећало на разлику од скоро 4 процента до априла 2010, када је грчка влада показала да није у стању да задржи финансирање са међународних тржишта новца.
Бивши грчки министар финансија, Јанис Варуфакис описао је ово тржиште „као тржиште
пресуда ризика“ , које узрокује рецесију са једне стране, а с друге стране огроман пораст јавног дуга, за које су саме банке биле одговорне.

Уместо да се тај капитал усмери ка продуктивном инвестицијама или за економски опоравак - растућа вредност ДСИ-а у периферне економије довеле су до пораста каматних стопа ових земаља. Децембра 2010. Ирска је пропустила уговор, а следе Португалија и Кипар.
Егзистенцијална криза еврозоне почела је 2011. године када су Шпанија и Италија, разлике у државним обвезницама ове две земље одступиле од Пакета за 3 и 6 процентних
бодова стопе прилива које су гурнуле Грчку, Ирску и Португалију на ивицу дужничке кризе. ЕЦБ је одбила да интервенише дуже време, директно доприносећи кризи државног дуга у периоду 2009.-2012.

Преливање у монетарној унији

Много је ефеката преливања које једна економија може имати на другу у монетарној унији, али једини ефекат преливања на који су архитекте из Мастрихтског уговора фокусирани су фискалне мере земаља чланица. Штиглиц је прокоментарисао: „Чини се да некако верују у то
непостојање прекомерног државног дефицита и дугова, те разлике чудом не би настале и постојао би раст и стабилност широм еврозоне.“

Од различитих механизама прилагођавања, теоретичари, оснивачи еврозоне су се очито усредоточили на покушај постизања „флексибилности“ плата. Земље у заједничкој
валутној области не могу учествовати у конкурентској девалвацији девалвирањем њихове
валуте како би њихов извоз био конкурентнији. Али могу да спроведу политике на домаћем плану како би се довела унутрашња девалвације - смањујући њихов реални курс према својим суседима. Главни начин да се то одвија је компримовањем или смањењем плата, што доводи до пада цена. Немачка је свесно спроводила ову политику већ неколико деценија, на
трошак немачких радника, милиона који раде, али живе сиромашно. Ова дугорочна стратегија је интензивирана 2003. године Социјалдемократе / Зелена коалициона влада, која је спровела радикалне реформе система рада и социјалне заштите под називом Агенда 2010.

Јединични трошкови рада и конкуренција

Конкурентност цена у великој мери одређује перформансе за извоз земље, а кључни фактор који одређује цене је номинална јединица трошак рада (номинални јединични трошак рада је однос трошкова рада по запослености до продуктивности - додата вредност по раднику). Јединични трошак рада у Немачкој је престао да расте средином 1990-их. Између 1998. и 2007. пораст јединичних трошкова рада у Немачкој био је нула. Али у остатку еврозоне
у истом периоду просечни трошкови плата углавном су се повећавали с инфлацијом, од око 2 процента годишње. Ова разлика је увелико повећала конкурентност немачког извоза. Дакле, успех немачког економског модела је на рачун, заправо уместо трошка права и животног стандарда радника. Лисабонска агенда, усвојена 2000. првобитно замишљена да учини ЕУ „најконкурентнијом и најдинамичнијом економијом у свету заснованој на знању” до 2010. године укључила је економски стуб, социјални стуб и еколошки стуб. 2005. године Европски савет и Комисија су ревидирали Лисабонску агенду.

Њихова пресуда била је да Агенда није успела да оствари циљ, и тако су одлучили да одбаце социјалне и еколошке стубове и фокусирали се на економски стуб. У 2010. години Лисабонска агенда је поново покренута као нови десетогодишњи план - Стратегија Европа 2020 - „Агенда за нове вештине и послове: модернизација тржишта рада олакшавањем мобилности радне снаге и развојем вештина током животног циклуса у циљу повећања партиципације радне снаге и боље усклађивање понуде и потражње радне снаге“. Утицај ове дерегулације тржишта рада може се посматрати кроз раст удела радника у ЕУ који су под ризиком сиромаштва, пад учешћа радне снаге у добити и кроз друге показатеље.

Структурне реформе

Строгост наметнута од Тројке није била дизајнирана само да поврати „поверење“ на тржишту
у периферним владама, већ и да олакша унутрашњу девалвацију у државама чланицама помоћу шок-терапије. Професор са лондонског универзитета, Џорџ Ирвин описао је инсистирање од стране Комисије као бахатост владе у основи еврозоне и „скоро потпуно непознавање функционисања економија“. „Буџетска равнотежа за националну економију у основи се разликује од оне у фирмама. Зашто? Јер је равнотежа у буџету једна од три међусобно повезана биланса штедње за националну економију. Друга два основна економска биланса су текући спољни рачун и биланс штедње и улагања приватног сектора.“

Систем осмишљен да промовише меркантилистички модел сузбијања плата, ниске инфлације и раста вођеног извозом, потпомогнут валутом по узору на немачку марку, имао је користи за
земљу (Немачку) више него све остале чланице еврозоне. Немачки либерални истраживачки центар повезан са владајућим хришћанским демократима, Центар за европску политику објавио је емпиријску студију „победници и губитници” из евра, двадесет година након његовог увођења. Тиме је утврђено да је Немачка била највећи победник, искористивши 1,9 билиона евра између 1999. и 2017. или око 23.000 € по особи. Холандија била је једина друга држава која је од заједничке валуте добила значајне користи. Француска је изгубила 3,6 билиона евра или 56.000 евра по особи; док је Италија изгубила више од било које друге државе, 4,3 билиона евра или 74.000 евра по особи.

Немачки огроман и константни трговински суфицит - при чему је то држава чији је извоз дужи низ година премашио увоз за скоро 300 милијарди евра – значи за остатак еврозоне стагнацију. Око две трећине овог суфицита настаје трговином унутар ЕУ, смањујући потражњу економија других земаља чланица. Али као резултат оштре фискалне дисциплине примењене услед рецесије није довољна унутрашња потражња у еврозони да одржи немачку индустрију. Сада када је дошло до глобалног успоравања, а раст успорава и Кина због америчких трговинских тарифа и дужничке кризе, овај економски модел је изложен опасности.

 

Дуг период стагнације

Обраћајући се банкарима у Франкфурту у новембру 2018. године, тада ЕЦБ председник, Марио Драги представио је слабу и крхку природу опоравка еврозоне: „Од 1975. било је пет периода успона БДП у еврозони. Експанзија у еврозони трајала је свега 22 квартала и БДП је порастао за око 10 процената. Супротно томе, експанзија у Сједињеним Државама трајала је 37 квартала, а БДП је порастао за 21 одсто.“

Након деценије рецесије и дубоко успореног раста, раст еврозоне је достигао 2,4 процента у 2017. То се може објаснити великим фискалном експанзијом. Али експанзија се није десила у еврозони; то је био резултат фискалних политика спроведених у САД, Јапану и Кини, у последња два случаја које финансирају њихове централне банке. Таква експанзија се можда не би могла догодити у ЕУ под гушењем произвољне горње границе дуга и дефицита Пакта за стабилност и раст.

Дуга стагнација у еврозони може се делимично објаснити пост-третманом кризних мера штедње који је на периферију применила Тројка, али је архитектура заједничке валуте деловала као кочница за одрживи раст и конвергенцију од првог дана, јер је
евро изграђен на напору да се уведе уставна штедња.

Закључак

Пакт за стабилност и раст није успео да промовише стабилност или раст.
Није успео да спречи кризу државног дуга у ЕУ и није успео да
осигура економски опоравак. Уместо тога, то је резултирало масовним трансфером
богатства најбогатијем сегменту друштва, истовремено уклањајући права запослених, кажњавање радних људи и корисника јавних услуга.

 

Међународне институције попут ММФ-а и ОЕЦД-а више пута су позивале на повећање улагања држава чланица ЕУ и опуштање ПСР-а. Ревизија ПСР-а ове године представља важну прилику за обликовање будућности европске фискалне политике.

Овај извештај се у великој мери фокусирао на анализу проблема својствених
ПСР-у и процесу европског семестра за разлику од детаљног излагања
предлога за промену. Међутим, наводимо неке принципе који би требало да подстакну напоре левице за обликовање будућности фискалне политике у следећем периоду:

Све расправе о економској и фискалној политици требају да почну признавањем огромних изазова са којима се колективно суочавамо - кретање кроз будућност угроженом климатском катастрофом; планирање за велике промене, које се већ развијају као резултат аутоматизације и дигитализације; и бављење политичком кризом која потиче из растуће неједнакости.

Фискална правила и процес европског семестра који се примењује не треба само опустити, већ и демонтирати. Историјски задатак трансформације наших друштава и економија не може се препустити тржишту. Ту трансформацију треба да омогуће координирано, масовна и
одржива јавна улагања. Улагање у социјално праведну климатску транзицију
не могу обуздати безлични технократи и произвољни бројеви.

Док економисти и међународне институције тврде да је то продуктивно, инвестиције треба искључити из правила о дугу и дефициту да би подстакао економски раст - тачно - левица мора да позива на укидање ограничења трошкова социјалних услуга и адекватан ниво